У зимско су доба мрави сушили жито које је било од влаге набрекло. Дође гладан цврчак и стаде од њих тражити хране. Мрави му тада рекоше: - "Зашто лети ниси сакупљао храну?" Он им рече: - "Нисам имао времена јер сам стално певао." Насмејавши се, они му рекоше: - "Ако си у летње доба свирао, онда зими плеши." *** *** *** *** *** *** *** *** *** *** *** *** *** *** *** *** *** *** *** ***
Алтернативан наставак басне: Стиснула хладноћа, измучени мрав се увукао у свој скромни дом, до задњег кутка напуњен храном. Тек што је затворио врата, зачуо је напољу цврчка. - "Бррр смрзнућу се" - "О, кога ја то видим, свирача без капута?! Хајде, хајде уђи и засвирај, брже ће нам проћи ови хладни дани, а следеће године радићемо заједно на пољани" - "Засвирај, песму пријатељску!" - огласише се остали у мравињаку. И за трен запеваше уз цврчка, а мравињак постаде дворана за плес.
КОРЊАЧА И ЗЕЦ
Корњача и зец препирали се о томе ко је од њих двоје бржи. Одредивши рок и место, узеше се такмичити. Зец, по природи брз, није се много бринуо за трку, него леже крај пута и задрема, а корњача, добро знајући колико је спора, трчаше без предаха те тако престиже зеца који је спавао и однесе победу.
ПАСТИР КОЈИ ЈЕ ЗБИЈАО ШАЛЕ
Гонећи овце на пашу подаље од села, неки је пастир кратио време дозивајући сељаке у помоћ, тврдио је како вукови нападају овце. Преплаши их тако два три пута па дотрчаше, а потом у смеху одоше, но напослетку се вук уистину појави. Па, премда стаду није било узмака, а он сам дозивао у помоћ, сељаци се, помисливши да се пастир по обичају шали, нису на то много обазирали, и тако му се деси да је изгубио све овце.
МРАВ И БАЛЕГАР
У летње доба мрав обилазио поље, скупљао пшеницу и јечам и спремао залихе хране за зиму. Опази га балегар и зачуди се што се мрав у ово време толико труди и мучи док остале животиње живе у доколици и без икаква посла. И сам се балегар тада одмарао, а касније, када је дошла зима и киша испрала ђубре, дође балегар гладан мраву и замоли га да му да нешто за јело.
А мрав ће њему: “Е, балегару мој, да си и ти тада радио када сам се ја мучио, а ти ме корио, не би сада од мене мољакао хране.”
ШКРТАЦ
Неки шкртац уновчи цели свој иметак и купи грумен злата те га закопа крај некога зида, па је непрестано одлазио онамо и разгледао га. Један од његових надничара што су на том месту радили опази његове честе доласке, прозре што је на ствари, ископа злато и однесе га. Када касније дође онај шкртац и виде да је скровиште празно, стаде кукати и чупати косу. Неки га човек угледа где јадикује и сазнавши разлог рече: “Не тугуј. Узми камен и стави га на исто место па мисли да ти злато онде лежи. Та ниси се њиме служио ни док је било ту.”
ЛИСИЦА И ГРОЖЂЕ
Угледала гладна лисица грожђе како виси на високој лози и хтела га дохватити, али јој то никако није успевало. Одлазећи, рече сама себи: “Кисело је.”
ПУТНИЦИ
Путовала два човека истим путем па један од њих нађе секиру, на што други рече: “Нашли смо секиру”, а први га опомену да не говори “нашли смо”, већ “нашао си”. Ускоро их, међутим, сустигоше они који бејаху изгубили секиру па онај који је држаше у рукама и којега су због ње прогонили, рече супутнику: “Пропали смо.” А он ће на то: “Реци ‘пропао сам’ јер ни онда када си нашао секиру, ниси мене у то убрајао.”
ПАС И ЊЕГОВ ГОСПОДАР
Неки је човек имао малтешкога псића и магарца. Са псићем се често играо, а кад год би вечерао изван куће, нешто би му донео, па би га тиме нахранио када би му псић, машући репом, дошао у сусрет. Тако једном и магарац њачући дотрчи те стаде поскакивати и копитима ритати господара. Господар се на то расрди па заповеди да магарца батинама избаце из куће и привежу уз јасле.
ЛАВИЦА И ЛИСИЦА
Лавица, кад јој је лисица приговарала да увек рађа само једно младунче, овако јој одговори: “Једно, али лава.”
ЈЕЛА И КУПИНА
Хвалећи се, говорила јела купини: “Од тебе ни у чему нема никакве користи, док се моја корисност показује у крововима храмова и у кућама.” Купина јој одврати: “Ех, сиротице, сетиш ли се секира и пила које те секу, боље би ти било да си израсла као купина, а не као јела.”
КОЊ И МАГАРАЦ
Имао неки човек коња и магарца. Кад су једном путем путовали, рече магарац коњу: “Преузми мало од мојег бремена ако хоћеш да останем жив ”, но коњ га не послуша. Магарац од умора паде и угину. Господар тада све натовари на коња, па и саму магарчеву кожу, а коњ стаде на сав глас запомагати: “Јао мени јадноме! Што ли ми се бедноме догодило! Зато што нисам хтео преузети мали терет, сада, ево, носим све, па и магарчеву одерану кожу.”
ОРАО, ЧАВКА И ПАСТИР
Орао слети с неке високе стене и уграби јагње. Опази то чавка па се из зависти хтеде повести за његовим примером. Стога се спусти уз силну крику и баци се на овна. Но, како су јој се панџе заплеле у овново руно, није више могла узлетети. Пастир, видевши шта се догодило, притрчи и ухвати је. Затим јој подреже крила па је, када је пало вече, однесе својој деци. Кад су га деца испитивала каква је то птица, рече: “Каква ја сигурно знам – чавка, а како би она хтела – орао."
ГАВРАН И ЛИСИЦА
Уграбивши негде комад меса, седео је гавран на дрвету. Опази га лисица па, у жељи да се домогне меса, стаде под стабло и поче га хвалити говорећи му како је велика и лепа птица, а и добар ловац и красна је лика: “Доликује ти да будеш краљ птицама, а то би тако и било, само кад би још имао и глас. Овако се доимаш као обична и нема птица.” Кад је гавран то чуо, узохоли се због тих похвала па одбаци месо и на сав глас загракће. Лисица притрчи и дочепа се меса па, осврнувши се, рече гаврану: “Све имаш, гавране мој, само ти памети мањка.”
ЛАВ И ЛИСИЦА
Остарио лав па више није могао властитим снагама прибављати храну. Схвативши да му ваља нешто смислити, повуче се у шпиљу и онде легне градећи се да је болестан па је хватао и прождирао животиње које су му долазиле у посету. Када је тако већ много зверади настрадало, дође онамо и лисица, али разабра његово лукавство. Стаде мало подаље од шпиље и запита лава како му је, а он рече: “Лоше”, па је упита зашто не улази. На то ће лисица: “Ушла бих ја да не видим многе трагове који у шпиљу воде, а ниједан који из ње излази.”
ЛАВ И МЕДВЕД
Лав и медвед наиђу на млада јелена и почну се за њега борити. Силно измучише један другога те им се обојици смрачи пред очима, па остадоше изнемогло лежати. Уто наиђе лисица па, видевши их онако изваљене, а јеленче како између њих лежи, прође између њих и однесе им плен. Они пак, немоћни да устану, рекоше: “Јадни ли смо кад смо се за лисицу мучили.”
ЛАВ И МИШ
Лаву, док је спавао, преко њушке претрча миш. Лав се трже, зграби миша и баш се спремао њиме погостити, кадли га он замоли да га не прождере, говорећи како ће му се, поштеди ли га, свакако одужити. Насмеја се на то лав и пусти миша. Догоди се да се лав доиста спасао управо захваљујући мишу. Ухватио се, наиме, у замку од ужета што су је ловци били поставили и остао висити о неком дрвету, а миш га је чуо како стење, па му прискочио у помоћ, прегризао уже и ослободио га. Потом му рече: “Ти си се мени ономад смејао јер ниси очекивао да ћу ти ја услугу узвратити, а сада добро запамти да и мишеви знају што је захвалност.”
ЛАВ И МАГАРАЦ
Удруже се лав и магарац па заједно пођу у лов. Када стигоше до неке шпиље пуне дивљих коза, лав стаде пред улаз мотрећи на оне које су оданде излазиле, а магарац уђе у шпиљу па зањаче у намери да их застраши. Када је лав већ похватао већину коза, изађе магарац из шпиље и стаде га запиткивати да ли се храбро понео и добро гонио козе. На то ће лав: “Да нисам знао да си магарац, знај да бих се и ја био престрашио.”
ЛАВ, МАГАРАЦ И ЛИСИЦА
Лав, магарац и лисица удруже се и пођу заједно у лов. Нахваташе се обилне ловине па лав нареди магарцу да подели плен. Магарац праведно начини три једнака дела и понуди лаву и лисици да бирају. Лав се на то разљути и поједе магарца, а потом заповеди лисици да она подели ловину. Лисица све скупи на гомилу, а за себе остави само мален део. Тада ће лав: “Ко је тебе, мила моја, научио тако делити?” А она одврати:“Магарчев удес.”
КОРЊАЧА И ЗЕЦ
Корњача и зец препирали се о томе ко је од њих двоје бржи. Одредивши рок и место, узеше се такмичити. Зец, по природи брз, није се много бринуо за трку, него леже крај пута и задрема, а корњача, добро знајући колико је спора, трчаше без предаха те тако престиже зеца који је спавао и однесе победу.
ЦВРЧАК И ЛИСИЦА
На неком високом стаблу певао цврчак. Лисица, у жељи да га поједе, смисли овако: стаде насупрот стаблу те се поче дивити његову красну певу и позивати га да сиђе јер жели видети колика је то животиња што тако снажно пева. Прозревши њено лукавство, цврчак отргну лист и баци га доле, а сам остаде седети на стаблу па, када лисица притрчи, рече: “Вараш се, драга моја, ако си помислила да ћу сићи. Чувам се ја лисица од онога дана када сам у лисичјем измету видио цврчкова крила.”
ЛИСИЦА И ЈАРАЦ
Упала лисица у бунар па је морала онде и остати, не знајући како да изађе. Јарац, нагнан жеђу, дође до тога истог бунара па, опазивши лисицу, стаде је испитивати је ли вода добра. А она, прикривајући своју невољу, распреде силну похвалу о води, говорећи како је укусна и потичући га да и сам сиђе. Жудећи једино за водом, јарац сиђе у бунар, а кад је угасио жеђ, поче заједно с лисицом размишљати о изласку из бунара. Лисица тада рече да је смислила како ће се обоје избавити: “Ако се ти предњим ногама упреш о зид и ослониш роговима о њега, ја ћу се преко твојих леђа успети горе, а онда ћу и тебе извући.” Након поновнога наговарања, он јој учини по вољи, а лисица му скочи преко ногу и успне му се на леђа, па упревши се о јарчеве рогове, стиже до отвора бунара и поче се удаљавати. Када јој јарац стаде приговарати да је прекршила обећање, осврну се и рече: “Е, мој паметњаковићу, да си имао толико памети колико длака на бради, не би био сишао у бунар, а да пре не промислиш како ћеш из њега изаћи.”
КОКОШ КОЈА ЈЕ НОСИЛА ЗЛАТНА ЈАЈА
Имао неки човек кокош која је носила златна јаја. Помисливши како у њој мора бити гомила злата, закоље је, но откри да је иста као и све остале кокоши. Тако је због наде да ће наћи силно богатство остао и без онога што је раније имао.
СЕЉАКОВИ СИНОВИ
У некога сељака били несложни синови. Иако их је много пута опомињао, речима их није могао наговорити да се промене, па се досети шта ће учинити: нареди им да му донесу свежањ прућа. Када извршише што им је наложио, даде им све прутове заједно и нареди им да их покушају преломити. Будући да то нису могли, премда су се из петних жила упињали, одвеже свежањ и по други пут те им пружи прутове један по један. Пошто су их с лакоћом сломили, рече им: “Тако ћете и ви, децо, бити непобедиви за непријатеље будете ли једнодушни; ако се пак будете свађали, свако ће вас лако свладати.”
ПУТНИЦИ И МЕДВЕДИЦА
Два су пријатеља истим путем путовала. Наједном се пред њима појави медведица, па се један хитро попе на неко стабло и остаде тамо сакривен. Други, видећи да ће га медведица ухватити, паде на земљу и причини се мртвим, а када је медведица примакнула њушку к њему и оњушила га, задржи дах. Кажу, наиме, да та звер не дира мртваца. Након медведичина одласка, први путник сиђе с дрвета и стаде питати другога што му је то медведица на ухо пришапнула. А овај одговори: “Да убудуће не путујем с таквим пријатељима који у опасностима не остају уз мене.”
СЕЉАК И ЊЕГОВИ СИНОВИ
Неки се сељак опраштао са животом, а хтео је да му синови науче обрађивати земљу. Стога их позове к себи и рече: “Децо моја, ја се већ помало растајем са животом, а оно што сам у винограду сакрио, све ћете онде наћи, само ако потражите.” Синови помисле да је у винограду закопано благо па након очеве смрти прекопају онде сву земљу, али благо не нађоше. Виноград им, међутим, јер су га красно окопали, донесе обилан природ.
КОШУТА И ЛАВ
Кошуту жеђ натерала да се спусти до неког извора. Док је пила, опази у води своју слику и стане се гиздати роговима гледајући их како су велики и шарени, а на ноге се силно љутила што су танке и слабе. Док је још о томе размишљала, појави се лав и нададе за њом, но кошута удари у бег и далеко измаче лаву. Јеленима је и кошутама, наиме, главна врлина у ногама, а лавовима у срцу. Док је равница била гола, спашавала се трком, а када стиже до некога шумовитог места, догоди се тада да јој се рогови заплетоше у грање па, како због тога није могла трчати, ухвати је лав. Пре но што ће погинути, рече самој себи: “Јадне ли мене! Спашавало ме оно за што сам мислила да ће ме изневерити, а због онога у што сам се силно поуздавала, умирем.”
Езоп је легендарни грчки баснописац.Живео је у ВИ веку пре наше ере. Према Херодоту био је роб. Легенда је искитила његов живот необичним доживљајима доводећи га у везу с Крезом, Солоном и другим грчким мудрацима. Под његовим именом сачувана је збирка од 426 басни у прози, од којих највећи део потиче из каснијег времена. Езоп се сматра главним представником басне у светској књижевности. У грчкој књижевности његове је басне прерађивао у стиху Бабрије, а у римској Федро и Авијан. И свим каснијим баснописцима (Ла Фонтен, Лесинг, Крилов и Доситеј) служио је Езоп као извор и као узор.
Езоп „просто и наивно црта призоре из животињског света, а има на уму људске прилике. Животиње у његовој басни нису друго него представници различитих категорија и типова људског друштва: рода, на пример, представља побожне људе, гавран безбожнике,ластавица брбљивце, лисица препредењаке и сплеткароше, вук невернике, жабе хвалисавце, лав тиране, магарац паћенике, али и будале и глупакеитд. Према томе оцртан је карактер животиња. То цртиња заснива се на истинском посматрању и познавању природе“ (цитат из „Историје хеленске књижевности“ др Милоша Ђурића)
СЛАВУЈ И ЈАСТРЕБ
Седео славуј на високом храсту и по обичају певао. Опази га јастреб па, како је оскудевао у храни, слети и зграби га. У жељи да се спасе, славуј почне молити јастреба да га не поједе, говорећи како је одвише мален да испуни јастребов желудац, а он, ако у храни оскудева, нека хвата веће птице. Ту му јастреб упадне у реч: “Заиста бих био луд кад бих оставио храну коју већ држим у канџама и кренуо у потеру за нечим чега још нема ни на видику.”
ТРИ БИКА И ЛАВ
Три су се бика била заједно настанила. Неки их је лав стално пратио у жељи да их улови, али их, све док су били заједно, није могао ухватити па стога закључи да ће их савладати пошто их раздвоји. Међусобно их завади и растави, па свакога понаособ лакше убије а све док су се заједно држали, није их могао победити.
ЛИСИЦА И ЛАВ
Када се лисица која још никада није видела лава, случајно на њега намерила и први га пут угледала, тако се уплаши да је замало умрла од страха. Намеривши се на њега по други пут, и опет се престраши, али не онако као први пут. Када га је пак угледала и трећи пут, охрабри се, приђе му и упусти се с њиме у разговор.
ЛИСИЦА И ДРВОСЕЧА
Лисица, бежећи пред ловцима, опази неког дрвосечу и замоли га да је сакрије. Он јој даде савет да уђе у његову колибу и онде се склони. Мало затим наиђу ловци и запитају дрвосечу је ли видио да је ту прошла каква лисица, а он на речима затаји да ју је видио, но руком показиваше где се сакрила. Ловци се пак не обазреше на његово домахивање, него повероваше ономе што је рекао, а лисица, када виде да су они отишли, изађе и без речи крене даље. Дрвосеча јој стаде пребацивати да му ниједном речју није захвалила што ју је спасао, а она одврати: “Захвалила бих ја теби да су ти дела руку једнака речима.”