Моји састави:
МУДРИ МЛАДИЋ И ЗЛА ВЕШТИЦА
Некада давно живео један младић који је путовао по земљи.Волео је да чита књиге и учи.На путу би често сретао пролазнике које би питао за савете.И сви би му га дали,сви осим једне старице.Била је то вештица која је више од свега мрзела учење.
А младић,пошто није имао кућу,остајао би код других преко ноћи да се угреје и преспава.Тада би ноћу једно време остајао будан и писао књиге уз малу светлост свеће која је обасјавала његову тесну собицу.То би вештица све посматрала и све се више скупљао бес у њој.
Младић је и даље путовао,путовао док није стигао до једног прелепог дворца.Небо се већ заруменело,Сунце се још по мало назирало а затим и оно паде у сан.Младић немаше куд,већ уђе у дворац и замоли да ту заноћи.Цар га прими,богато нахрани и одведе до собе.Али како младић није био уморан,он поче да чита.Кад то виде вештица она баци чини на дворац и сви постадоше некако изгубљени и глупи.Младић се на срећу спасао од ових чини јер је у то време једино он био будан а чини су деловале на оне који спавају а то су били сви који су живели у дворцу.Сада је све било на њему.Једино је он могао све да ослободи али није знао како.У том тренутку вештица се створи пред младићем.Објаснила му је да чини може да скине једино ако тачно одговори на њена три питања.Али ако само једно погреши,чини ће бацити и на њега.Ако тачно одговори онда ће она нестати заувек.Ипак,за младића то није било тешко,јер како је прочитао толико књига на питања је одговорио с’ великом лакоћом.Вештица се тада распрснула на хиљаду делића,а чини престадоше.
А цар,сав срећан,даде руку своје кћери младићу и направи велику и богату свадбу а уз то,остави му и свој престо.Тако је он живео срећно и задовољно са женом коју је волео све до краја живота.
Светозар Шутић IV/6
| lepota maminog osmeha.docx |
ЛЕПОТА МАМИНОГ ОСМЕХА
Нешто што нам је најмилије у животу су нам наши родитељи. Не знам за остале, али мени је од тате некако дража мама.
Она је увек ту за мене.Бди нада мном и када сам болестан и када сам здрав,када сам тужан и када сам срећан.Њен осмех као да је чаробан. Моја мама,кад год има прилику, воли да ме подржи у свему што радим.
Тада ми увек поклони њен благи осмех. Волим да је гледам како се смеје док се шалимо и препричавамо смешне догађаје.Тада ме обузме неописива срећа, а њен звонки смех ми још дуго одзвања у ушима.То су за мене најлепши тренуци у породици.Некада је тај осмех потребан да ми помогне да лакше пребродим своје проблеме.Понекад се из школе враћам уморан и нерасположен.Тада се осећам као да ми се цео свет срушио. Када отворим врата свога дома ту ме чека нека топлина и доброта и наравно диван осмех који отера све ружне ствари које ми се врте по глави.Мамин осмех ми је потребан и када сам болестан. Нежне речи, мекани стисак њене руке и благи осмех помажу ми да брзо оздравим.
Кад год сам ја негде, мама нестрпљиво чека да се вратим и увек ме дочека са загрљајем свог осмеха.
Од свега лепог и милог на овоме свету мени је најлепши, најмилији и најнежнији драги осмех моје мајке.
ЗАЉУБЉЕНЕ ЛОПТЕ
Била једном једна лопта,мушкарац, по имену Милош и друга по имену Виолета. Они су живели у различитим кућама код различитих дечака.
Једнога дана дечаци су изашли на игралиште и понели своје лопте.Играли су се, играли,а када су завршили игру ставили су лопте једну до друге док су се они одмарали. Лопте су започеле разговор,запричале се и тако заволеле. Када су дечаци кренули кући прекинули су њихову започету љубавну везу. Пошто су их ставили поред прозора који су били на суседним кућама лопте су једна другу замишљено гледале. Сутрадан су се дечаци поново играли на игралишту. Док су се они договарали шта ће се играти ,ставили су лопте једну до друге. Тада су оне почеле да смишљају план како да заувек буду заједно. Договориле су се да ће Милош смислити начин да се одкотрља до ње. Сложили су се. Дечаци су их однели свако својој кући. Прошло је неколико дана, а Милош је,пошто је сачекао праву прилику, испунио своје обећање. Скочио је са ивице прозора и откотрљао се све до друге куће. Али није знао шта ће сада.Како да стигне до Виолете?Дечак, чија је лопта била Виолета,изашао је у двориште да се игра.Донео је Виолету.Када ју је Милош угледао, био је пресрећан.Дечак их је бацао у вис,шутирао,а оне су скретале једна према другој, сударале се, котрљале заједно, уживале. Дечак је толико уживао у игри са њима, да је замолио друга да му поклони своју лопту.
И тако, спојише се Милош и Виолета у дечјој соби у једној корпи за лопте. Додиривале су се по цео дан док их дечак није поново узимао и изводио напоље.
Виолета и Милош су ту живели заједно срећни и задовољни све до старости.Временом, лопте су почеле да се испумпавају.Дечаку више није била тако занимљива игра са њима па их је заборавио,а касније и бацио.
ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
Породица Караџић је живела у селу Тршићу код Лознице.Преци су им ту дошли из Црне Горе из племена Дробњаци у другој половини XVIII века.
Вук се родио 1787.године у породици у којој су деца пуно умирала,па су му зато дали име Вук како му вештице и зли духови не би наудили.
Вук је још од малена показивао жељу за знањем и учењем па је тако врло рано научио да чита и пише од једног свог рођака који је био једини писмен човек у целом крају.
Отац га је дао у манастир Троношу“да изучи школу“али су га тамо по цели дан терали да ради и чува стоку,па га је отац врло брзо вратио кући.
То су биле бурне године када се народ диже на устанак против Турака. Вук је био писар код многих харамбаша и вођа у устанку.
Када је Доситеј отворио Велику школу у Београду,Вук се уписује и постаје ђак у њој.Убрзо се разболео и није успео да излечи ногу која му је остала целог живота згрчена.
Након пропасти I српског устанка 1813.год. напушта Србију и одлази у Беч.Ту упознаје Бечлијку Ану са којом се жени и добијају много деце која су сва помрла у детињству осим ћерке Мине и сина Димитрија.На наговор људи које је упознао у Бечу почиње са сакупљањем народних песама и прича.Прву збирку народних песама“Пјеснарица “ објавио је 1814.год.,а мало касније и прву граматику српског језика“Писменицу“.Од тада па до смрти његов рад је испуњен неуморним радом на књижевности.
Много је путовао по разним крајевима.По Србији је прикупљао народне умотворине:народне обичаје,веровања,митологију и историјска збивања.По страним земљама успостављао је везе са умним људима тог доба као што су Гете и браћа Грим који су му се дивили и храбрили да истраје.
За све то време водио је борбу са својим противницима а највише са кнезом Милошем који се љутио на Вука због дела у којима је Вук истинито писао о Милошевој власти.
Поред књижевног рада Вук је радио и на реформи азбуке и правописа водећи се правилом да се сваки глас пише само једним словом па је одатле изведено и његово правописно правило:
“ПИШИ КАО ШО ГОВОРИШ,А ПРОЧИТАЈ КАО ШТО ЈЕ НАПИСАНО.“Његова азбука у коначном облику има тридесет слова од којих су шест нових:ђ,ј,љ,њ,ћ,џ.
Цео Вуков рад се може одредити појмовима НАРОДНО И СРПСКО јер се односи на оно што је настало и припадало обичном народу“сељаку и тежаку“.
Вук је умро у Бечу 1864.године,а његови посмртни остаци су пренешени у Београд 1897.године и уз почасти сахрањени поред Доситеја у порти Саборне цркве у Београду.
Светозар Шутић III/6
Ми у колу
|
|
|
|
| _.docx |
