Лето брзо прође, а јесeн нам дође. Дође јесен тужна, а признајем и ружна. Ружна и тужна, како коме, али жути лишће свакоме. Киша лије па лије, никоме до ничега није, ал и јесен ће проћи и сунце ће доћи.
Милан Глишовић IV/6
PRAZNICI
Novogodisnje i bozicne praznike proveo sam sa roditeljima,bratom i kumovima.Malo u selu a malo u Beogradu.
Jelku sam kitio sa bratom i kumovima,zatim smo isli napolje da bacamo petarde i gledamo vateomet nad Beogradom.Tu novogodisnju noc pamticu dugo jer mi je bilo prelepo.
Kao i ranijih godina i ovaj sam Bozic docekao u selu sa bratom ispod stola. Bas u subotu kada smo stigli deda me je podsetio da su tada Oci. To je praznik kada se „vezuju“ muskarci i treba da se „odrese“ bilo kako da bi ih pustili. Ja sam vezao tatu, a on mi je dao pare. Za Badnje vece smo porodicno sedeli i cekali da deda donese Badnjak da ga zalozimo. Onda se u celom selu cula pucnjava. Deda kaze da se tako uvek cekao Bozic i da je to tradicija. Baka je napravila cesnicu pa sam i ovog puta ja odlomio parce sa parom. I sada je cuvam u svojoj kasici.
Svaka Nova godina i Bozic su mi sjajnii uvek im se radujem.
Danas 19.01.2013.godine je Bogojavljenje kada se Isus Hristos po verovanju javio narodu. Moji deda i baba slave sutra slavu Sveti Jovan. Jedva cekam da jedem bakine kolace.
Uskoro ce i nasa skolska slava Sveti Sava koju uvek rado slavim u skoli.
Drugari,srecna nam slava.
Milan Glisovic, III/6
Београд
Београд је главни и највећи град Републике Србије. Град лежи на ушћу Саве и Дунава у централном делу Србије где се Панонска низиja спаја са Балканским полуострвом.
Београд је много пута био спаљен и рушен, али увек обновљен. Сада је то велики град који има богато културно -историјско наслеђе. У њему сe налазе:Народни музеј, Народно позориште, Народна библиотека и Народна банка. Београд има преко два милиона становника. Има све што модеран град треба да има.
Београд је прекрасан, ја сам у њему рођен и зато га ја много волим. А највише волим што са терасе свако јутро гледам у Авалу, планину која га чува са источне стране.
Поносан сам што растем и живим са својом породицом у Београду.
Вук Караџић
Вук Стефановић Карадџић рођен је у Тршићу код Лознице 1787. године.Од родитеља оца Стефана и мајке Јегде, је добио име Вук, да не би доживео судбину своје браће и сестара, којих је било четворо и сви су умрли. Веровали су да ће управо име Вук да га сачува и штити.
Од малена је волео да учи и показивао склоност ка писмености, па је чак чувајуци овце читао руски буквар .Родитељи су га уписали у школу у Лозници . Ту се кратко задржао због ширења болести у том крају, па своје даље школовање и рад наставља свуда по Србији и свету. Учио је и радио у Сремским Карловцима, манастирима, Београду. У свом раду је упознао доста великана тог доба као сто су Доситеј Обрадовић, Војвода Јаков Ненадовић, Хајдук Вељко Петровић и друге. Због почетка рата са Турцима 1813.године одлази у Беч где неуморно ради на стварању граматике.
Његово прво дело „Писменица сербескога језика“ објављено је 1814.године у Бечу, где је и написао чувену реченицу, која се и данас налази у многим букварима и књигама, „Пиши као што говориш а читај како је написано“.
Након тога настају многа његова дела, писао је и народне песме, умотворине пословице, а велики рецник, који се и данас употребљава, штампан је Вуковом ћирилицом у који је унео и шест слова ђ,ћ,ј,љ,њ и џ. Већину својих дела је написао скупљајући речи из народа иако се отежано кретао због болесне ноге свуда је ишао са стаком.
Вукова правописна реформа и уношење у српски језик један глас/једно слово, донело је победу правопису, али нажалост коначну примену није доживео јер је умро 1864.године у Бечу.
Његови посмртни остаци пренети су у Београд и сахрањен је у Саборној цркви.
Зелео бих да додам, да су моји родитељи из села Таково, код Горњег Милановца. Са њима шесто одлазим на Савинац где се налази црква у којој је сахрањена Мина Вукомановић Караџић, ћерка Вука Караџића.
